PECA POPOVIĆ: NISMO SE UPOZNALI DA BUDEMO POBEĐENI

Zašto je Davor različit od svih ljudi mog života? On je prvi džentlmen koga sam upoznao u rokenrolu. Čovek po karakteru i spoljašnosti grešan, ali bez mana. Ne ulizuje se bogatima, a ne prezire sirotinju. Ume da gubi bez kukanja i da dobija bez oholosti. Učtiv prema ženama i prema starijima, a nežan prema deci. Isuviše ponosit da bi lagao, suviše plemenit da bi se služio podvalama.

Piše: Petar Peca Popović

Poslednji put smo se pazili krajem proleća 2000. u Beogradu i Novom Sadu.
Zove Vuk Žugić iz Sava centra i kaže – Neko hoće da te čuje.

Prepoznajem Davorov glas.
– Ajde, čekamo te ovdje. Imamo neku konferenciju za štampu.
Nije trebalo ni pola sata da se sredim i stignem. Pred mladim novinarima pričali smo o pionirskim vremenima, onoj muzičkoj sceni i ovim danima kad se sve drugačije meri i deli.
I ostali smo tako sledećih šesnaest sati… Dok su prvi perači ulica sređivali Senjak, Davor, Vuk, Željko Samardžić i ja razilazimo se ispred kafea Toška. Pjevač obećava da će jednu novu pesmu posvetiti našem druženju, onu Sidranovu i Bodinu „I još deset“.

Na kraju smo se raspekmezili. Kao da smo znali da razilazak znači rastanak zauvek. Poljubio me u grudi i naredio, onako kako je on umeo – Nemoj da mi umreš!

Na koncertu u Sava centru dok peva … Podari mi, Bože, još koji dan i godinu / da o ljubavi joj pjesmu skrojim / Podari mi, Bože… stegnutu pesnicu stavlja na srce.
Isto sam i ja uradio. U mraku devetog reda.
Zašto je Davor različit od svih ljudi mog života? On je prvi džentlmen koga sam upoznao u rokenrolu. Čovek po karakteru i spoljašnosti grešan, ali bez mana. Ne ulizuje se bogatima, a ne prezire sirotinju. Ume da gubi bez kukanja i da dobija bez oholosti. Učtiv prema ženama i prema starijima, a nežan prema deci. Isuviše ponosit da bi lagao, suviše plemenit da bi se služio podvalama.
Sutradan sam došao da se vidimo posle novosadskog koncerta.
To je poslednji ovdašnji nastup grupe Indexi (ne postoji u zvaničnoj biografiji!).
Urednik Radio Novog Sada Bogica Mijatović je uz moje dobacivanje snimao Bodu i Davora za televizijski dokumentarac.
Kasnije je ta kaseta negde nestala. Šteta, pričalo se o zgodama, mladosti, pravu da se ostari uz rokenrol i dele kulturne vrednosti raznih muzika.
Kod nenadmašnog Bate Pežoa, uzvodno Dunavom, dobro pijani dočekujemo jutro uz sećanja na vremena u kojima su stolovali Mika Antić, Prele, Grada menadžer, Brana Petrović…
Na kraju smo se raspekmezili. Kao da smo znali da razilazak znači rastanak zauvek.
Poljubio me u grudi i naredio, onako kako je on umeo – Nemoj da mi umreš!
Njihov auto je pošao na jugozapad ka Sarajevu, naš na jugoistok prema Beogradu.
S parkinga Bata Pežo je rukama mahao u dva pravca… istovremeno.

Izvor: FB/ Peca Popović

Written by Radio Most